Da li promeniti prezime udajom? Stavovi, tradicija i lični izbor

Pitanje prezimena prilikom sklapanja braka jedna je od onih tema koja, naizgled jednostavna, otvara čitav lavirint ličnih, emotivnih, pravnih i društvenih dilema. Da li zadržati svoje devojačko prezime, uzeti suprugovo, dodati ga na svoje ili pak izabrati potpuno novi put? Odluka koja se donosi pred matičarem daleko je više od puke formalnosti - to je često iskaz identiteta, pripadnosti, ali i ličnih uverenja o ravnopravnosti i tradiciji. Ovaj tekst nastoji da osvetli različite aspekte ove teme, sagledavajući je iz ugla različitih iskustava i stavova.

Pravo na izbor: Šta zakon kaže?

Mnogi su nesvesni da zakon daje četiri jasne opcije. Prilikom sklapanja braka, osoba može: zadržati svoje prethodno prezime, uzeti prezime supružnika, dodati prezime supružnika svom prethodnom prezimenu ili, u dogovoru sa supružnikom, uzeti potpuno drugačije prezime. Važno je napomenuti da nema ograničenja koliko puta se prezime može promeniti tokom života. Promena prezimena van braka takođe je moguća, uz podnošenje zahteva i plaćanje određene takse, koja je pre nekoliko godina iznosila nekoliko hiljada dinara. Dakle, pravni okvir postoji i omogućava slobodu, ali na tu slobodu često nasrću duboko ukorenjena društvena očekivanja.

Lični identitet nasuprot simbolike zajedništva

Za mnoge žene, vlastito prezime predstavlja nešto više od teksta u ličnoj karti. To je deo ličnog identiteta stečenog od rođenja, povezan sa porodičnom istorijom, školovanjem i profesionalnim postignućima. "Meni je prezime deo mene, deo mog života pre braka i nešto što ne želim da odbacim", kaže jedna od sagovornica. S druge strane, za druge, uzimanje suprugovog prezimena je snažan simbol zajedništva, jedinstva nove porodice i tradicije. "Želela sam da se celokupna naša porodica, uključujući i decu, preziva isto. To meni daje osećaj pripadnosti i zajedništva", ističe neko drugi.

Ova dva osnovna motiva često se sukobljavaju. Da li je moguće očuvati svoj identitet i istovremeno simbolično prihvatiti novu porodičnu jedinicu? Neki pronalaze rešenje u dodavanju prezimena, iako se i tu javljaju praktični izazovi - od dužine potpisa do administrativne komplikacije u svakodnevnom životu.

Razvod i prezime: Da li se "razvesti" i od prezimena?

Pitanje postaje još složenije kada bračna zajednica prestane da postoji. Jedan od izraženih stavova u diskusiji je da nakon razvoda nema smisla zadržavati prezime bivšeg supružnika. "Nakon razvoda kada više ljubavi, poštovanja nema, zašto onda ostavljati prezime? Razvodiš se, razvodiš sve", ističe jedan od glasova. Logika je jasna: ako je brak završen, zašto bi se i dalje nosilo prezime osobe s kojom više nema veze? Međutim, realnost je često drugačija.

Mnoge žene nakon razvoda zadržavaju prezime bivšeg muža, najčešće iz dva praktična razloga: zbog dece i zbog komplikovane procedure promene. Ako deca nose to prezime, majka često želi da ima isto prezime kao i ona, kako bi izbegla nepotrebna objašnjenja i administrativne zabune. Takođe, proces promene prezimena podrazumeva zamenu velikog broja dokumenata - lične karte, vozačke dozvole, pasoša, diplome, što predstavlja značajan administrativni i finansijski teret. "Trebaće par godina sigurno da se sve to ispegla", primećuje jedna od učesnica razgovora.

Društveni pritisak i "nevidljiva" pravila

Iako zakon daje slobodu, društveni pritisak često je surov. Jedna od ispitanica podelila je iskustvo iz matičnog ureda gde je matičarka konstatovala da se "ne seća kada se nije desilo da muškarac nije rekao 'uzima moje prezime' umesto 'svoje' buduće supruge". Ovaj detalj otkriva koliko je ustaljeni obrazac duboko ukorenjen i koliko se ženina samostalna odluka može činiti kao izuzetak, pa čak i izazov. "Neki se i dan danas čude... i to su me pitali, a pitanje na kraju je šta je to njih briga", dodaje ispitanica.

Ovakva iskustva ukazuju na to da se izbor prezimena često doživljava kao javna, a ne privatna stvar. Komentari okoline, od porodice do kolega, mogu biti neprijatni i nametljivi. Ponekad se čak i unutar partnerskog para javlja neslaganje, gde jedan od partnera ne bi dozvolio određenu opciju, što otvara pitanje ravnoteže moći i poštovanja u samom odnosu. "Ako bi me muž samo popreko pogledao zbog izjašnjavanja oko prezimena, dobio bi šamarčinu pred svima, okrenula bih se i otišla", ističe jedna od učesnica, naglašavajući važnost poštovanja ličnog izbora.

Deca i dilema sa dva prezimena

Pitanje postaje još kompleksnije kada se pojave deca. Koje prezime će ona nositi? Ako oba roditelja imaju po jedno prezime, tradicionalno rešenje je da dete nosi očevo. Međutim, sve je češća praksa da deca dobijaju oba prezimena. Ovo, iako na prvi pogled rešenje koje poštuje oba roditelja, otvara pitanje dugoročne održivosti. "Šta će sledeća generacija da bira za prezime u trenutku udaje ako već i pre udaje ima dva prezimena?", postavlja se retoričko pitanje. Da li će njihova deca imati četiri prezimena?

Iako u nekim kulturama, poput španske, sistem sa dva prezimena funkcioniše, kod nas može izazvati administrativne zbrke. Ipak, za mnoge roditelje, davanje oba prezimena detetu je način da se izrazi ravnopravan doprinos oba roditelja. "Zena ga rodi, doji, vaspita, a nosi tatino prezime - logika gde je?", postavlja se provokativno pitanje koje osvetljava jedan od osnovnih razloga za ovakav izbor.

Tradicija, modernost i pravo na promenu mišljenja

Tradicija uzimanja muževljevog prezimena ima dugu istoriju, povezanu sa vlasništvom i prenošenjem imovine. Danas, u društvu koje teži ravnopravnijim odnosima, ta tradicija se doživljava različito. Za neke je to lep, simboličan gest, dok za druge predstavlja zastareli običaj koji negira ženinu autonomiju. Važno je napomenuti da se stavovi menjaju. Neke žene koje su prvobitno zadržale svoje prezime, kasnije su ga promenile, i obrnuto. Životne okolnosti, zrelost i promena perspektive igraju veliku ulogu. "Sve se menja, pa i mi sami", zaključuje jedna od sagovornica.

Zaključak: Vaš život, vaša odluka

Odluka o prezimenu u braku je izuzetno lična. Nema univerzalno ispravnog ili pogrešnog odgovora. Zasniva se na mešavini emotivnih veza, praktičnih razmatranja, ličnog identiteta i, u manjoj ili većoj meri, tolerancije prema očekivanjima okoline. Najvažnije je da se odluka donese u dogovoru i uz međusobno poštovanje budućih supružnika, a ne pod pritiskom ili iz osećaja obaveze. Kao što jedan od sudionika debate kaže: "Nema ispravnog i pogrešnog. Pustiti ljude na miru da uređuju svoj život kako njima odgovara." Bilo da se odlučite za zadržavanje, promenu ili kombinaciju prezimena, neka to bude izraz vaših vrednosti i vašeg puta, a ne isključivo ispunjavanje tuđih očekivanja. Na kraju krajeva, snaga i identitet porodice ne grade se na slovima u dokumentima, već na ljubavi, poštovanju i zajedništvu koji se neguju svakodnevno.